Putopis

Zadnju noć pre povratka u Beograd proveli smo na aerodromu Heathrow, odnosno njegovom Terminalu 4 (koristi ga British Airways za veći deo svojih letova, JAT Airways koristi Terminal 2). Računali smo da nam je to nekomforna, ali najmanje rizična kombinacija, s obzirom da smo imali jutarnji let (oko 9h, to je za mene rano jutro :), a nismo mogli da se pouzdamo u procenu vremena potrebnog da rano ustanemo, dođemo do aerodroma (uz promenu nekoliko prevoznih sredstava) i prođemo kontrole na ulazu. S obzirom na pojačane kontrole zbog skorašnjeg pokušaja postavljanja bombi u Londonu, naročito je security bio nepoznat faktor. Kasnije smo saznali da je nekolko sati posle našeg leta bila dignuta uzbuna (bez prave opasnosti, kako se na kraju ispostavilo), svi putnici su morali da napuste T4 koji je bio zatvoren nekoliko sati, a stotinak letova je bilo otkazano.

Nismo bili jedini koji su se odlučili za varijantu spavanja na aerodromu. NeÅ¡to pre ponoći, otprilike kada je stigao poslednji večernji tube za Heathrow, aerodromom su povremeni prolazili putnici tražeći deo koji je pogodan za spavanje. Ovakvih mesta nema mnogo – nekoliko stolova u Starbucks-u (otvorenom skoro cele noći) su već zauzeli ranoranioci, kafić na meÄ‘uspratu nije bio pogodan (zatvara se na nekoliko sati), pa su kao najbolja mesta ostala “rezervisana” sediÅ¡ta kod odlaznog dela aerodroma. Naravno, “spavanje” na aerodromu se uglavnom svelo na kratkotrajno dremanje, poÅ¡to sediÅ¡ta nisu bila udobna a mir su remetile razne maÅ¡ine za čišćenje i ljudi koji prolaze, a najveću buku je pravila (ovde isključujem režim za političku korektnost) grupa nevaspitanih ženetina iz neke afričke zemlje – prosto je neverovatno koliko je njihovo vriskanje (izgledalo je kao da prepričavaju neku Å¡pansku seriju) u sitne sate odzvanjalo aerodromom i prolazilo kroz čepiće za uÅ¡i, za koje sam mislio da će biti dovoljna zaÅ¡tita od buke.

 

Glasgow je vekovima bio značajan trgovački centar, a to je i danas. Kažu da je posle Londona ovo najbolje mesto za shopping u Velikoj Britaniji, i zaista grad je prepun raznih radnji i tržnih centara. I pored toga što u Glazgovu nema mnogo turista (koji obično prave gužvu po centru), ulice su i tokom dana bile pune ljudi, a naravno najveća gužva nastaje u vreme ručka i po završetku radnog vremena.

S obzirom da se radnje zatvaraju ranije (obično oko 18h, a četvrtak je najčešće dan kad rade duže), uveče centar prilično opusti (osim delova gde su koncentrisani restorani i pabovi). U Glazgov smo doÅ¡li u nedelju uveče (naravno i dalje je “veče” uslovan pojam poÅ¡to u ovo vreme mrak pada tek posle 22h) i dok smo iÅ¡li od autobuske stanice ka hostelu (koji se nalazio uz reku, u oblasti oko železničke stanice) sporedne ulice su bile prazne, uz sumnjive likove koji su se ponegde pojavljivali – za trenutak sam se osećao sam kao da smo u Americi.

Centar Glazgova nalazi se  iznad severne obale reke Clyde i čine ga pravilno raspoređene ulice, od kojih su nekoliko glavnih pešačka zona. Prilično je jednostavan za snalaženje, ako se izgubite, kad tad ćete naleteti na reku ili poslovni deo grada, ili ćete po nedostatku radnji shvatiti da ste izašli iz centra :).  

Od Edinburga (Edinburgh) do Glazgova (Glasgow) smo putovali autobusom nešto više od sat vremena, ali deluje kao da je razlika između mnogo veća. Najveći broj stanovništva Škotske skoncentrisan je na području ova dva grada, a rivalitet između istočne (Edinburg) i zapadne (Glazgov) strane je uvek prisutan. Glazgov je najveći grad Škotske, ali Edinburg je glavni grad i istorijski značajniji. Glazgov je bio poznati trgovački centar, a u vreme industrijske revolucije još više je dobio na značaju (naročito je bio poznat po brodogradnji), a danas je poslovni i finansijski centar Škotske. Čak je jedno vreme (na prelazu iz 19. u 20. vek) Glazgov bio četvrti najveći grad u Evropi (iza Londona, Pariza i Berlina).

Dok Edinburg pleni na prvi pogled i prava je picture-perfect turistička atrakcija, Glazgov deluje “običnije” (kao grad u kome ljudi zaista žive) i traži vremena za upoznavanje. Ovde je klima drugačija i (bar trenutno) prijatnija -kiÅ¡a je prestala i neÅ¡to je toplije. Po prespavanoj noći (odmor je bio potreban posle silnog bazanja po highlands-ima), krenuli smo u Å¡etnju niz reku Clyde i ovaj deo nas je podsetio na Beograd – ne zato Å¡to zaista liči, već zato Å¡to je i ovde obala reke prilično zapostavljena. Ipak može se videti nekoliko zanimljivih zdanja, recimo naučni centar (Glasgow Science Scentre) ili koncertna dvorana Clyde Auditorium, koja me malo podseća na zgradu opere u Sidneju (naravno, nije toliko impresivna kao sidnejska varijanta). Poslednja od slika prikazanih ispod je zgrada koja se nalazi sa druge strane grada i predstavlja najviÅ¡i bioskop na svetu (zvanično upisano u Ginisovu knjigu rekorda) i u njoj se nalazi čak 18 bioskopskih sala.

  

  

Evo joÅ¡ malo slika iz Edinburga – obasjani Edinburgh Castle, pogled na Princes Street, pogled iz parka (Princes Street Gardens) na stari grad, itd. Zanimljivo je da park odvaja Old Town i New Town, a napravljen je na delu teritorije (u drugom delu se sada nalazi Waverley železnička stanica) koju je nekad zauzimalo jezero North Loch. Kada je sredinom 18. veka stari Edinburgh postao prenaseljen i izuzetno zagaÄ‘en, ovo jezero je isuÅ¡eno a zatim je sa druge strane izgraÄ‘en novi grad.

KiÅ¡a je pljuÅ¡tala, a mi smo skakali po obali dozivajući čudoviÅ¡te, ali Nesi se nije pojavila. Pitanje je da li se tzv. čudoviÅ¡te iz Loh Nes-a igde ikome zaista ukazalo, ali i pored toga fama o postojanju “nečega” u jezeru se održava i Loh Nes je jedna od najpoznatijih turističkih atrakcija Å kotske. Samo jezero je pored velike povrÅ¡ine veoma duboko – najveća dubina iznosi 230 m, a uz tamnu vodu kroz koju se ne vidi daleko, lako se može proglasiti “rupom bez dna”.

Nekoliko nedelja pre naÅ¡eg dolaska, ponovo je neko video “neÅ¡to veliko” i to potkrepio video snimkom koji se vrteo po raznim televizijama (naravno, može se pronaći i na YouTube-u). Meni se snimak čini prilično neuverljivim, ali eto i tako se “Loch Ness Monster” legenda održava.

Kao i svuda u Škotskoj, vreme oko Loh Nes-a je promenljivo. Imali smo i trenutke sunca (dokaz na prvoj slici ispod), ali i teške oblake i kišu koja kao da nikad neće prestati. Da ne bi bilo da nema čudovišta, uz put smo videli nekoliko ljudskom rukom pravljenih primeraka, a ovo ljubičasto prikazano na poslednjoj slici čak može i da plovi (u kombinaciji sa škotskom maglom i velikim količinama vode života, neko bi ga mogao zameniti za pravo).

  

„UÅ¡keba, uÅ¡keba…!“ odzvanjalo je dok su nas vodiči učili da nazdravljamo na Å¡kotskoj varijanti gaelic jezika, izgovarajući „usquebaugh“, Å¡to u prevodu znači voda života, a Å¡to se naravno odnosi na – viski. Å kotska je poznata Å¡irom sveta po ovom piću – Å¡koti (gde se koristi naziv whisky, nasuprot whiskey u irskoj varijanti) tvrde da su ga oni izmislili, dok neki misle da je ipak Irska prava postojbina skivija. Dok se Å¡irom sveta uglavnom konzumiraju varijante nastale meÅ¡anjem viskija iz viÅ¡e izvora, ovde postoji dosta lokalnih podruma gde se može pronaći single malt.

Naša tura nije obuhvatala svraćanje u neku destileriju, ali zato je isplanirana simbolična degustacija na otvorenom uz nazdravljanje škotskim junacima. Ova degustacija se brzo završila – odmah po sipanju u čaše, bez ikakvog upozorenja (osim uvek prisutnih oblaka) desila se provala oblaka, pa je viski bio razređen pravom škotskom kišom, a (skoro) svi su pohitali nazad u autobus. Na donjoj slici može se videti pripremljena flaša sa Ben Nevis-om u pozadini (da, ono što se nazire na vrhu je sneg, a kalendarsko leto je već počelo), koji trenutak pre kiše.