Putopis

Zadnju noć pre povratka u Beograd proveli smo na aerodromu Heathrow, odnosno njegovom Terminalu 4 (koristi ga British Airways za veći deo svojih letova, JAT Airways koristi Terminal 2). Računali smo da nam je to nekomforna, ali najmanje rizična kombinacija, s obzirom da smo imali jutarnji let (oko 9h, to je za mene rano jutro :), a nismo mogli da se pouzdamo u procenu vremena potrebnog da rano ustanemo, dođemo do aerodroma (uz promenu nekoliko prevoznih sredstava) i prođemo kontrole na ulazu. S obzirom na pojačane kontrole zbog skorašnjeg pokušaja postavljanja bombi u Londonu, naročito je security bio nepoznat faktor. Kasnije smo saznali da je nekolko sati posle našeg leta bila dignuta uzbuna (bez prave opasnosti, kako se na kraju ispostavilo), svi putnici su morali da napuste T4 koji je bio zatvoren nekoliko sati, a stotinak letova je bilo otkazano.

Nismo bili jedini koji su se odlučili za varijantu spavanja na aerodromu. NeÅ¡to pre ponoći, otprilike kada je stigao poslednji večernji tube za Heathrow, aerodromom su povremeni prolazili putnici tražeći deo koji je pogodan za spavanje. Ovakvih mesta nema mnogo – nekoliko stolova u Starbucks-u (otvorenom skoro cele noći) su već zauzeli ranoranioci, kafić na meÄ‘uspratu nije bio pogodan (zatvara se na nekoliko sati), pa su kao najbolja mesta ostala “rezervisana” sediÅ¡ta kod odlaznog dela aerodroma. Naravno, “spavanje” na aerodromu se uglavnom svelo na kratkotrajno dremanje, poÅ¡to sediÅ¡ta nisu bila udobna a mir su remetile razne maÅ¡ine za čišćenje i ljudi koji prolaze, a najveću buku je pravila (ovde isključujem režim za političku korektnost) grupa nevaspitanih ženetina iz neke afričke zemlje – prosto je neverovatno koliko je njihovo vriskanje (izgledalo je kao da prepričavaju neku Å¡pansku seriju) u sitne sate odzvanjalo aerodromom i prolazilo kroz čepiće za uÅ¡i, za koje sam mislio da će biti dovoljna zaÅ¡tita od buke.

 

Vratili smo se sa ekspedicije u Englesku i Å kotsku (a u meÄ‘uvremenu se i odmorili od povratka) … Zadnjih nedelju dana u Londonu je brzo proÅ¡lo, pa nije bilo mnogo vremena za svakodnevni update blog-a. Ali ostalo je mnogo utisaka i slika, pa ćemo o tome pisati naknadno, u trenucima podsećanja na engleske kiÅ¡e dok prži beogradsko sunce :). 

Slika u prilogu nas je dočekala na aerodromu Stansted (jednom od londonskih aerodroma, intenzivno ga koristi Ryanair) na koji smo doleteli iz Glazgova. Možda je preterano potpuno izdvojiti London od ostatka sveta kako bi se moglo zaključiti po ovom putokazu, ali joÅ¡ jednom se potvrdilo da je u pitanju zaista čudo od grada. Nedelju dana provedenih u Londonu bilo je ispunjeno raznim aktivnostima, ali opet nismo stigli da vidimo sve Å¡to smo planirali, a kamoli sve ono Å¡to London pruža – ovde vam teÅ¡ko može biti dosadno.

Sedim u autobusu za Sheffield koji sam uhvatio tačno na vreme, iako je scenario stizanja na ovaj autobus bio napravljen vrlo optimistički, sa nekoliko faktora neizvesnosti. Sve je počelo tako što sam na vreme uzeo kartu za autobus od Londona do Sheffielda za samo jednu funtu (specijalna Internet ponuda kompanije Megabus – više o njima drugi put, pošto ćemo ih još koristiti na ovom putovanju) koji polazi u 15h – ne bi bilo ništa strašno da sam propustio ovaj autobus, ali vredelo je potruditi se. Po redu letenja JAT se nije obrukao i avion je poleteo i sleteo na vreme, tako da je sve počelo dobro – posle dugog taksiranja (saobraćaj na Heathrow-u je neverovatno prometan, kako u vazduhu tako i na zemlji) nešto pre 13h sam izašao iz aviona. Najveća nepoznanica bilo je koliko će trajati immigration tj. Kontrola pasoša i viza – nekad gužve mogu biti ogromne i preostaje vam samo strpljivo da čekate (kad već nemate pasoš neke od zemalja Evropske Unije koji imaju odvojen red bez mnogo gužve). To je potrajalo nekih 45 minuta, što je bilo blizu gornje granice tolerancije za stizanje na autobus. Imigracioni službenici su bili brzi, interesovalo ih je koliko ostajem i da li imam povratnu kartu, uz trik pitanje kako nameravam da stignem do Škotske.

U vreme kada sam kupio kartu, plan je bio prilično jednostavan – od aerodroma do grada se može stići regularnom metro tj. tube linijom (Picadilly line), Å¡to je predstavljalo optimum brzine i troÅ¡kova. MeÄ‘utim proverom reda vožnje nekoliko dana pred put saznao sam prilično neprijatnu činjenicu – baÅ¡ danas (nedelja je, pa se zbog smanjenog saobraćaja to koristi za razne poslove održavanja) će biti radovi na Picadilly liniji, i ako želim da koristim tube da bi stigao do centra (tj. Victoria stanice blizu koje je polazna stanica autobusa) morao bih da koristim kombinaciju 4 vožnje različitim tube linijama. To bi umesto nekih 40 minuta trajalo oko sat i po, dakle nema Å¡anse da se stigne na autobus u 15h. Na sreću, svaÅ¡ta se može pronaći na Internetu – kao Å¡to sam za prekid na Picadilly liniji saznao na net-u, tako sam odmah mogao da napravim i razne contigency planove 🙂 (Å¡to je uz ovoliki risk i faktore neizvesnosti bilo sasvim uputno). Lokalna varijanta gradskog saobraćajnog (Transport for London – TFL) ima dobar sajt na kome možete pogledati kompletan plan putovanja od tačke A do B, i to koristeći razne varijante raspoloživih prevoznih sredstava – tube, vozove, autobuse, brodove, tramvaje, laku železnicu, itd. Tako sam na put krenuo sa nekoliko odÅ¡tampanih varijanti, za različita početna vremena (zavisno od eventualnog kaÅ¡njenja aviona i trajanja immigration procedure) uparena sa alternativnim načinima dolaska do Sheffield-a (autobus ili voz, sa polascima sa različitih stanica u Londonu ili na Heathrow-u).

Na kraju sam, s obzirom da su prve dve stvari (JAT i imigraciona kontrola) bile po planu, „prošetao“ (to je bilo 5 minuta vrlo brzog hoda po hodnicima i trakama za prevoz) i stigao na Heathrow Express – voz koji je najbrži način da se od Heathrow-a dođe do centalnog Londona odnosno do Paddington stanice. Ova brzina košta – sa cenom karte od 15.50 funti u jednom smeru, za Heathrow Express kažu da je najskuplja železnica na svetu, ako se računa cena u odnosu na pređeno rastojanje. Detaljan raspored izabrane varijante puta odštampan sa sajta TFL-a sadržao je i instrukcije za put od Paddington stanice i prelazak na tube – Cental Line do Victoria stanice. Karta za tube je 4 funte, što je najgora varijanta – jeftinije je koristiti Oyster sistem plaćanja (više o tome drugi put, tj. kad se vratimo u London) ali ovde sam jurio svaki minut pa je bilo najbrže ubaciti sitninu u automat za karte. Posle toga čekao me je izlazak na površinu (London je odmah pokazao svoju lepotu u punom sjaju, bez kiše koja je pre toga padala danima) i brzi hod (uz povremeno trčanje) do polazne stanice autobusa koja je nekih 500 m dalje (znao sam kuda treba ići zato pre puta bacio pogled na Google Earth). Internet rulZ.