Putopis

Jedna od atrakcija koje treba videti u Manchesteru je Muzej nauke i industrije (Museum of Science & Industry). SmeÅ¡ten u adaptiranom prostoru stare železničke stanice, muzej se prostire u nekoliko zgrada i ima prilično raznovrsne sadržaje, počev od zanimljivih praktičnih demonstracija (namenjenih pre svega deci), preko multimedijalnih postavki iz raznih oblasti (ovaj deo je prilično dosadan), pa do nekoliko hala sa praktičnim eksponatima. Meni je najzanimljivija bila hala puna starih lokomotiva (koje nisu radile) i velikog broja parnih i drugih maÅ¡ina (koje su radile). Većina tih maÅ¡ina deluje kao da su zaista autentične (najveći deo verovatno jeste), a svo ono huktanje, zveckanje i pomeranje su muzika za svakog gadget freak-a – e *ovo* su prave maÅ¡ine :).

Nažalost neke od atrakcija su bile nedostupne – tako se recimo reklamira da se ovde može provozati “autentičnom kopijom” prve Stivensonove parne lokomotive Å¡to bi svakako bilo zanimljivo iskustvo (i pored toga Å¡to se u krugu muzeja nalazi samo malo parče prige), ali kopija čuvene “Planet” stoji parkirana u hangaru i ne vozi. JoÅ¡ jedan neoprostiv propust 🙂 je Å¡to u muzeju nema wireless hotspot-a, pa sam džabe vukao notebook kroz grad – od modernog muzeja nauke bih ipak očekivao i da ima neki normalan Internet. Postoji nekoliko javno dostupnih računara, ali su oni potpuni krÅ¡evi (koji uz to zbog “pametnog” filtriranja ne mogu da izaÄ‘u recimo na GMail).

   

Manchester je ovom svetu doneo mnoge stvari, počev od rađanja industrijske revolucije, začetaka kapitalizma, pa do perioda koji je dao najbolju britansku muziku zadnjih 20-ak godina prošlog veka. No po rasporedu ovog putovanja, Manchester je bio samo usputna stanica za jednodnevni izlet, tako da se nismo mogli uveriti da li je od stare slave ostalo išta na muzičkoj i klupskoj sceni. Ali zato je bilo dovoljno ostataka iz vremena kada je Manchester razvojem (pre svega tekstilne) industrije postao jedan od najvećih gradova na svetu, da bi posle toga još brže postao grad duhova kada se proizvodnja preselila sa druge strane okeana. U poslednje vreme dosta je uloženo u sređivanje i revitalizaciju, pa je Manchester danas lep, našminkan i tourist-friendly grad, sa prilično kompaktnim jezgrom koje se može obići peške i uz malu pomoć dobro organizovanog gradskog prevoza. Stare zgrade u centru su očuvane, a neke od zona se trenutno renoviraju (recimo deo u neposrednoj blizini Picadilly železničke stanice). Nažalost nismo imali vremena za obilazak dalje od centra, ali iz voza smo videli dosta starih fabrika u još uvek očuvanom stanju.

   

   

Sedim u autobusu za Sheffield koji sam uhvatio tačno na vreme, iako je scenario stizanja na ovaj autobus bio napravljen vrlo optimistički, sa nekoliko faktora neizvesnosti. Sve je počelo tako što sam na vreme uzeo kartu za autobus od Londona do Sheffielda za samo jednu funtu (specijalna Internet ponuda kompanije Megabus – više o njima drugi put, pošto ćemo ih još koristiti na ovom putovanju) koji polazi u 15h – ne bi bilo ništa strašno da sam propustio ovaj autobus, ali vredelo je potruditi se. Po redu letenja JAT se nije obrukao i avion je poleteo i sleteo na vreme, tako da je sve počelo dobro – posle dugog taksiranja (saobraćaj na Heathrow-u je neverovatno prometan, kako u vazduhu tako i na zemlji) nešto pre 13h sam izašao iz aviona. Najveća nepoznanica bilo je koliko će trajati immigration tj. Kontrola pasoša i viza – nekad gužve mogu biti ogromne i preostaje vam samo strpljivo da čekate (kad već nemate pasoš neke od zemalja Evropske Unije koji imaju odvojen red bez mnogo gužve). To je potrajalo nekih 45 minuta, što je bilo blizu gornje granice tolerancije za stizanje na autobus. Imigracioni službenici su bili brzi, interesovalo ih je koliko ostajem i da li imam povratnu kartu, uz trik pitanje kako nameravam da stignem do Škotske.

U vreme kada sam kupio kartu, plan je bio prilično jednostavan – od aerodroma do grada se može stići regularnom metro tj. tube linijom (Picadilly line), Å¡to je predstavljalo optimum brzine i troÅ¡kova. MeÄ‘utim proverom reda vožnje nekoliko dana pred put saznao sam prilično neprijatnu činjenicu – baÅ¡ danas (nedelja je, pa se zbog smanjenog saobraćaja to koristi za razne poslove održavanja) će biti radovi na Picadilly liniji, i ako želim da koristim tube da bi stigao do centra (tj. Victoria stanice blizu koje je polazna stanica autobusa) morao bih da koristim kombinaciju 4 vožnje različitim tube linijama. To bi umesto nekih 40 minuta trajalo oko sat i po, dakle nema Å¡anse da se stigne na autobus u 15h. Na sreću, svaÅ¡ta se može pronaći na Internetu – kao Å¡to sam za prekid na Picadilly liniji saznao na net-u, tako sam odmah mogao da napravim i razne contigency planove 🙂 (Å¡to je uz ovoliki risk i faktore neizvesnosti bilo sasvim uputno). Lokalna varijanta gradskog saobraćajnog (Transport for London – TFL) ima dobar sajt na kome možete pogledati kompletan plan putovanja od tačke A do B, i to koristeći razne varijante raspoloživih prevoznih sredstava – tube, vozove, autobuse, brodove, tramvaje, laku železnicu, itd. Tako sam na put krenuo sa nekoliko odÅ¡tampanih varijanti, za različita početna vremena (zavisno od eventualnog kaÅ¡njenja aviona i trajanja immigration procedure) uparena sa alternativnim načinima dolaska do Sheffield-a (autobus ili voz, sa polascima sa različitih stanica u Londonu ili na Heathrow-u).

Na kraju sam, s obzirom da su prve dve stvari (JAT i imigraciona kontrola) bile po planu, „prošetao“ (to je bilo 5 minuta vrlo brzog hoda po hodnicima i trakama za prevoz) i stigao na Heathrow Express – voz koji je najbrži način da se od Heathrow-a dođe do centalnog Londona odnosno do Paddington stanice. Ova brzina košta – sa cenom karte od 15.50 funti u jednom smeru, za Heathrow Express kažu da je najskuplja železnica na svetu, ako se računa cena u odnosu na pređeno rastojanje. Detaljan raspored izabrane varijante puta odštampan sa sajta TFL-a sadržao je i instrukcije za put od Paddington stanice i prelazak na tube – Cental Line do Victoria stanice. Karta za tube je 4 funte, što je najgora varijanta – jeftinije je koristiti Oyster sistem plaćanja (više o tome drugi put, tj. kad se vratimo u London) ali ovde sam jurio svaki minut pa je bilo najbrže ubaciti sitninu u automat za karte. Posle toga čekao me je izlazak na površinu (London je odmah pokazao svoju lepotu u punom sjaju, bez kiše koja je pre toga padala danima) i brzi hod (uz povremeno trčanje) do polazne stanice autobusa koja je nekih 500 m dalje (znao sam kuda treba ići zato pre puta bacio pogled na Google Earth). Internet rulZ.

   

Nekoliko domaćih agencija nudi aranžman pod nazivom “Krstarenje turskim obalama Mediterana” – trenutno Kon Tiki ima polaske iz Marmarisa, a Jolly Travel varijante iz Marmarisa i Bodruma. U pitanju je prilično različita varijanta letovanja u odnosu na uobičajeno dnevno izležavanje na plaži i noćno ludovanje preprženih turista, a moja skromna ocena je da je ovo jedno od najboljih letovanja na kome sam bio. Ide se tzv. guletima koji su neka replika “ribarskih” brodića, a glavne aktivnosti su kupanje, sunčanje, jedenje i spavanje. I tako svaki dan :). Prva i poslednja noć se obično provedu u matičnoj luci, a ostatak se brod najčešće usidri u nekoj pogodnoj uvali. Nema gužve na plažama, uvale su obično puste (tu ponekad bude joÅ¡ neki brod), voda je kristalno čista (samo na jednom mestu smo naleteli na navalu meduza), a brod se pomera na drugo mesto nekoliko puta dnevno.

Naravno, ova varijanta nije za svakoga – morate biti spremni na to da život na brodu zahteva neka pravila i kompromise. Kabine na brodovima su pristojne, ali u njima ćete provoditi najmanje vremena – čak se obično i spava napolju a ne u kabinama. Zavisno od veličine broda, obično ima 6-8 kabina, pa je za tako mali broj ključno kakva ekipa se okupi na brodu – u stvari bi verovatno najbolja varijanta bila otići sa odabranim druÅ¡tvom do Turske i na licu mesta se pronaći odgovarajući brod (da li je neko ovo uradio?). S obzirom da je hrana na brodu pristojna ali često dosadna, treba organizovati nabavku sveže ribe i dogovoriti se sa kapetanom oko spremanja. Mi smo imali sreće i na brodu smo imali vrsnog podvodnog ribolovca, pa je (uz malu pomoć ostatka ekipe) bilo odličnih ribljih večera.

Evo nekih slika sa letovanja (biće ih još, a možda napišem i pravi putopis :), kliknite za uvećane slike:

  

Britansku ambasadu treba pohvaliti zbog dobro organizovanog sistema prijavljivanja i brze procedure za dobijanje viza, ali zaslužuju velike kritike zbog suviše velikih troškova za vizu. Umesto da prelaskom na online sistem smanje ili ukinu naplaćivanje viza (najbolje bi bilo da se vize kompletno ukinu!), od 1.aprila 2007. ti troškovi su znatno povećani. Tako sada obična (turistička) viza košta 63 GBP umesto 50 GBP, odnosno 26% više (plaća se u dinarima uz povremeno usklađivanje kursa, trenutno je cena 8.000 din). Studentska viza je poskupela sa 85 na 99 GBP, a tranzitna (neophodna ako preko Londona letite na neku drugu destinaciju, bez obzira što nećete napuštati aerodrom) sa 30 do 44 GBP. Najgore su prošli oni kojima treba dugoročna viza za više ulazaka, koja je poskupela sa 83 GBP na čak 200 GBP.

Britanska ambasada već neko vreme omogućava online popunjavanje prijave za vizu, a od 1.aprila 2007. zahtev za vizu se može podneti isključivo putem Interneta. Online obrazac se popunjava na sajtu Visa4UK, prilično je dugačak i pitaće vas gomilu detalja. Zgodno je što možete u nekom trenutku pauzirati sa popunjavanjem i nastaviti ga neki drugi put, a na e-mail će vam biti poslata šifra sa kojom ćete nastaviti popunjavanje.

Kada konačno zavrÅ¡ite popunjavanje, možete zakazati razgovor u ambasadi, Å¡to se takoÄ‘e radi online. Izgleda da Velika Britanija, odnosno Engleska, trenutno nije popularna destinacija, poÅ¡to smo imali prilike da zakažemo razgovor već za sledeću nedelju posle prijavljivanja. Kada izaberete vreme za razgovor u ambasadi, zavrÅ¡ili ste sa online delom posla. Treba odÅ¡tampati kompletnu prijavu i poneti je u ambasadu, zajedno sa svim drugim potrebnim dokumentima (a lista potrebnih dokumenata je predugačka). Obratite pažnju da se spisak dokumenata koji navodi Visa4UK neÅ¡to razlikuje od onoga Å¡to traži Britanska ambasada u Srbji – obavezno konsultujte lokalni sajt ambasade da bi ste videli Å¡ta je zaista potrebno za vizu.

U ambasadu (Beograd, Resavska 46, sa desne strane u delu ka Birčaninovoj) treba stići nekoliko minuta ranije i javiti se obezbeÄ‘enju, koje će proveriti da li ste na spisku i pustiti vas unutra. Po ulasku u ambasadu treba sačekati da vas prozovu (Å¡to može potrajati ako je gužva, a naročito ako ste zakasnili na zakazani termin pa morate čekati da se oslobodi mesto), zatrpati ih dokumentacijom koju ste doneli i zatim sačekati na “razgovor”, gde će vam službenik postaviti nekoliko pitanja, uglavnom vezanih za dokumentaciju kojom ste potkrepili vaÅ¡u želju da se vratite iz Ujedinjenog Kraljevstva (dakle potvrde o poslu ili studiranju, nekretninama, finansijama, itd) – ako im se učinite sumnjivim čekaće vas nezgodnija pitanja. Mi smo celu proceduru proceduru oko vize (ulazak, davanje dokumentacije, čekanje, razgovor) zavrÅ¡ili za oko 30 minuta Å¡to je odličan rezultat, mada smo čuli za slučajeve dužeg čekanja.

Obratite pažnju da ćete pri ulasku morati da isključite mobilne telefone i ostavite ih kod obezbeÄ‘enja – ako ste se parkirali na ulici u nekoj od parking zona preporučujemo vam da pre ulaska platite parking za bar dva sata, da se ne bi desilo da vam zbog dužeg zadržavanja zalepe kaznu zbog prekoračenja parkinga.