Putopis

KiÅ¡a je pljuÅ¡tala, a mi smo skakali po obali dozivajući čudoviÅ¡te, ali Nesi se nije pojavila. Pitanje je da li se tzv. čudoviÅ¡te iz Loh Nes-a igde ikome zaista ukazalo, ali i pored toga fama o postojanju “nečega” u jezeru se održava i Loh Nes je jedna od najpoznatijih turističkih atrakcija Å kotske. Samo jezero je pored velike povrÅ¡ine veoma duboko – najveća dubina iznosi 230 m, a uz tamnu vodu kroz koju se ne vidi daleko, lako se može proglasiti “rupom bez dna”.

Nekoliko nedelja pre naÅ¡eg dolaska, ponovo je neko video “neÅ¡to veliko” i to potkrepio video snimkom koji se vrteo po raznim televizijama (naravno, može se pronaći i na YouTube-u). Meni se snimak čini prilično neuverljivim, ali eto i tako se “Loch Ness Monster” legenda održava.

Kao i svuda u Škotskoj, vreme oko Loh Nes-a je promenljivo. Imali smo i trenutke sunca (dokaz na prvoj slici ispod), ali i teške oblake i kišu koja kao da nikad neće prestati. Da ne bi bilo da nema čudovišta, uz put smo videli nekoliko ljudskom rukom pravljenih primeraka, a ovo ljubičasto prikazano na poslednjoj slici čak može i da plovi (u kombinaciji sa škotskom maglom i velikim količinama vode života, neko bi ga mogao zameniti za pravo).

  

„UÅ¡keba, uÅ¡keba…!“ odzvanjalo je dok su nas vodiči učili da nazdravljamo na Å¡kotskoj varijanti gaelic jezika, izgovarajući „usquebaugh“, Å¡to u prevodu znači voda života, a Å¡to se naravno odnosi na – viski. Å kotska je poznata Å¡irom sveta po ovom piću – Å¡koti (gde se koristi naziv whisky, nasuprot whiskey u irskoj varijanti) tvrde da su ga oni izmislili, dok neki misle da je ipak Irska prava postojbina skivija. Dok se Å¡irom sveta uglavnom konzumiraju varijante nastale meÅ¡anjem viskija iz viÅ¡e izvora, ovde postoji dosta lokalnih podruma gde se može pronaći single malt.

Naša tura nije obuhvatala svraćanje u neku destileriju, ali zato je isplanirana simbolična degustacija na otvorenom uz nazdravljanje škotskim junacima. Ova degustacija se brzo završila – odmah po sipanju u čaše, bez ikakvog upozorenja (osim uvek prisutnih oblaka) desila se provala oblaka, pa je viski bio razređen pravom škotskom kišom, a (skoro) svi su pohitali nazad u autobus. Na donjoj slici može se videti pripremljena flaša sa Ben Nevis-om u pozadini (da, ono što se nazire na vrhu je sneg, a kalendarsko leto je već počelo), koji trenutak pre kiše.

Glavne odlike krajolika Škotske su planine i brda (zvani „ben“ na škotskom jeziku), doline („glen“) i jezera („loch“). Kako smo se od ravničarskog dela kretali ka severozapadu Škotske, pejsaži su postajali sve lepši. Hranjeni kišom koja redovno pada, sa brojnih vrhova slivali su se brzi potoci, koji su ponegde nestajali pod zemljom ili se slivali u dolinu praveći uz put po koji vodopad, a zelenilom prekriveni predeli ogledali su se u površini jezera. Škotska je poznata po lepoti svoje prirode i to se vidi u ovim predelima – ipak ne mogu a da ne primetim da neke naše planine nisu ništa manje lepe.

NajviÅ¡i vrh Å kotske (istovremeno i Velike Britanije) je Ben Nevis čija visina iznosi 1344 metra – ovo je prilično skromno za naÅ¡e pojmove, ali s obzirom na konfiguraciju terena (povezane doline i jezera koji se nalaze na maloj nadmorskoj visini) odaje utisak veće visine. Zbog te konfiguracije terena i vožnja nije naporna – put povremeno vijuga ali bez mnogo penjanja i spuÅ¡tanja, dok tunela uopÅ¡te nema. Posle brzog ručka u lokalnom restoranu za kamiondžije i turiste, uz put smo napravili nekoliko stajanja i na kraju doÅ¡li do odrediÅ¡ta za noćenje – Loch Ness-a. Å koti inače pojmom „loch“ (čita se „loh“) nazivaju ono Å¡to bi smo mi zvali jezerima, ali takoÄ‘e i brojne morske zalive na razuÄ‘enoj obali. Engleski termin “lake” se koristi samo za jedno jezero, sve ostalo su loh-ovi.

   

Ovčije iznutrice (srce, jetra i pluća) sitno iseckane i pomeÅ¡ane sa lukom, ovsom, začinskim travama i drugim dodacima. Ovom smesom se napuni ovčiji želudac i tako se kuva oko sat vremena. Ovakav opis ne obećava mnogo, ali tako se pravi haggis, tradicionalno Å¡kotsko jelo. Naravno, morao sam da iskoristim priliku i probam hagis u lokalnom pub-u i bio je odličan. S obzirom da je sadržaj sitno iseckan i ne primete se svi sastojci, a po ukusu se odmah prepoznaje jagnjetina tj. ovčetina. Na donjoj slici haggis je ona crna smesa na levoj strani tanjira, servirana na uobičajeni način (“with neeps and tatties” – to je Å¡kotska varijanta od “turnip and potatoes”). U joÅ¡ tradicionalnijoj varijanti, haggis se na tanjiru poslužuje u onome u čemu je pripreman – ovčijem želucu.

Za Eilean Donan (ovo je škotska varijanta naziva Island of Donan) lokalni vodiči kažu da je najslikaniji zamak na svetu. Ova izjava je verovatno preterana (ovde ne dolazi baš toliko turista koji neprestano škljocaju), ali Eilean Donan se često koristi kao motiv iz Škotske, poznat je i iz čuvenog filma Highlander, a imao je i ulogu u jednom Bond James Bond-u (The World Is Not Enough).

Eilean Donan je izgrađen početkom 12. veka na malom ostrvu (koje je u međuvremeno povezano sa kopnom) i postao je uporište klana MacKenzie, da bi ga kasnije nasledio klan MacRae. Početkom 18. veka zamak je potpuno razrušen – prvo su ga nakratko preuzeli španci (o ovome možda više neki drugi put kad budemo pričali o istoriji Škotske), da bi ga ubrzo posle toga engleska mornarica ponovo osvojila i porušila. Za današnji izgled zaslužna je višegodišnja restauracija koju je sproveo jedan od članova klana MacRae početkom 20. veka. Dakle Eileen Donan možda više ne izgleda kao onda kada je napravljen prvi put, ali ovo je zamak dostojan nekog highlander-a.

Mljac mljac… danas smo jeli sjajne jagode (ovde njihova sezona tek počinje). Domaće, Å¡kotske, iz Stirlinga, sveže ubrane, velike, slatke i izuzetno aromatične. Lokalni prodavac od koga smo ih kupili na odmoriÅ¡tu kod Hamish-a, čupavog govečeta, nam je rekao i koji je naziv ove vrste jagoda (a rekao je da imaju i joÅ¡ slaÄ‘u sortu), ali to smo zaboravili čim smo ih sve pojeli :).